SUgrađani: Dragica Štrbac Čizmarević - “Dok god pomažeš drugome - vrediš!”
“Ne volim da se eksponiram, to sam prosto ja…” – prve su reči koje nam upućuje, dok seda u stolicu, i stidljivo počinje priču o sebi - na naš nagovor. Našu molbu. Jer itekako ima šta da kaže i da se pohvali, da naglasi – jedna zavidna karijera, pomoć koju je pružila i pruža nebrojeno puta, a iznad svega – čovek u pravom smislu te reči. I negde na kraju razgovora, kada je ceđeni miks koji je naručila, popijen, i naša kafa se ohladila, sigurni smo da je sve lepo što smo o njoj čuli – istina bez ulepšavanja. Jer spec. dr med. Dragica Štrbac Čizmarević, načelnica odeljenja onkologije u subotičkoj Bolnici, i ovaj put opravdala je očekivanja. Ponudila i više od očekivanog - novinarima jednom, a pacijentima svakodnevno. I u tome je njena veličina.
- Zaista mi je drago kada čujem da ljudi imaju lepo mišljenje o meni, ali najmanje što volim jeste da pričam o sebi. Naučila sam da slušam, mnogo da slušam! Jer nekada je čoveku dovoljno (samo) da ga saslušate, a nekada - ne morate ni reći… Ja se nekako najbolje osećam ako pričam o svom poslu, ordinaciji, sa svojim pacijentima. A najbolji je osećaj da toga dana, kada dođem na posao, mogu da uradim sve što je u mojoj moći za moje pacijente, za moj kolektiv, takođe i za ustanovu u kojoj radim.
I sretni smo što vas imamo – dodajemo. Od 2015. načelnica je odeljenja onkologije. U Suboticu dolazi aprila 1992. godine, a već 15. juna počinje da radi u Opštoj bolnici Subotica, upravo na ovom odeljenju.
- Znači, tu sam od prvog dana! Tri godine radila sam kao klinički lekar, a nakon toga dobila specijalizaciju. Došla sam kao mlad lekar, u specifičnim okolnostima, ratnim, i to mi je bilo ponuđeno kao radno mesto koje sam, naravno, oberučke prihvatila. Prethodno sam (malo) radila u Hrvatskoj (odakle sam), naučila da budem i seoski lekar, da radim u gradskim ambulantama…
OD TRI DO PET JEDEMO PITU! - “Mi jesmo specifični u svakom pogledu - specifično odeljenje, specifičan posao. To stvarno treba doživeti – kada dođete u našu ambulantu, tamo ima svega i svačega – pacijenti donesu pitu, žerbo, kolače… i sad ja kažem - pošto neću stići do tri da vas pregledam, onda ćemo do pet da jedemo to što ste doneli! Onda se nasmeju jer znaju da će biti pregledani… Teško im je da čekaju, puno je pacijenata, treba sve pregledati, treba svakog saslušati. Zaista treba svakom pacijentu odvojiti vreme i onda se možete nadati uspehu…”.
Medicinski fakultet završila je u Novom Sadu, specijalizaciju (iz interne medicine, užu iz onkologije i magistarske studije iz onkologije) u Beogradu. Rođena je u Vinkovcima, Istočna Slavonija – rat ju je doveo, a neki drugi, mnogo lepši, razlozi – zadržali.
- U to vreme došla sam potpuno sama, sa dva kofera knjiga! Što se studiranja tiče, iako mi je Osijek bio bliži, bolji fakulteti su bili u Novom Sadu, Beogradu, a redosledom prijemnih ispita prvo je bio Novi Sad pa Beograd, i na kraju Zagreb. Položila sam odmah u Novom Sadu i rekla – više ne idem nigde, ja ću tu da studiram! Volela sam Novi Sad i kada sam završila fakultet, instinkt mi je govorio da ću se vratiti u Vojvodinu… Počela sam da radim u Vinkovcima, obavila pripravnički staž. Nažalost, 24. oktobra 1991, u vreme najvećih ratnih zbivanja u predelu Slavonije, morala sam da izađem iz svojih Vinkovaca, nadajući se da je to samo kratkotrajno. Iz rodne kuće odlazim u Rijeku, nadajući se da će sve biti prolazno i da ću se vratiti - i na svoje radno mesto i u svoju kuću, i nastaviti tamo gde sam stala, ali taj period se odužio… A morala sam da radim. Bilo je raznih puteva, a jedan me je naneo baš u Suboticu.
To nije bilo slučajno jer je ovde imala (i još uvek ima) rođake, a studirajući u Novom Sadu, zavolela je Vojvodinu. Od tada do danas, a i ubuduće, ona je naša sugrađanka i prija joj kada čuje – “Vi ste Subotičanka!”. Jer tako se i oseća.
- Nakon tolio godina u Subotici, osećam se divno! Nekada sam mislila da su najlepše vinkovačke jeseni (imamo i istoimenu manifestaciju), a sada… Sada sam više u Subotici… A jeseni ovde… U Vinkovce odlazim, imam prijatelje, komšije, ali njih je manje, svi su negde po belom svetu…
NE MOŽEMO SAMO SESTI I TO JE TO! - “Volim da čitam! Kada sam dolazila, tu su bila ta dva kofera pretežno stručnih knjiga jer nisam mogla ništa da ponesem i znala sam - to je jedino što će mi biti potrebno, jer gde god bila na kugli zemaljskoj, ja ću da sednem i radim svoj posao - bitno je da mogu da radim svoj posao! Zaista volim da čitam - na primer, knjige svojih kolega, poznatog kardiohirurga profesora Milašinovića - on je moj Slavonac, piše o svom životu, o različitim temama… Teška su vremena i čitam o svemu onome što vidim da se dešava oko nas, pa je trenutno na repertoaru Dostojevski - možda malo teška literatura, ali toliko možemo da naučimo o svemu sadašnjem”. Ipak, stručnu literaturu ne zapostavlja. I sama je autor ili koautor brojnih stručnih radova, konstantno se edukuje - kongresi, škole onkologije… Putuje po Evropi: “Ne možemo bez napredovanja, ne možemo završiti fakultet i sesti u lekarsku stolicu i to je to, završeno! U lekarskoj profesiji to prosto nije moguće. Još kao gimnazijalka, kada smo učili latinske citate, upamtila sam: “Scio me nihil scire” - Znam da ništa ne znam - svaki dan uviđate koliko malo znate i koliko je potrebno da se nadograđujete i učite…”.
Njeno poreklo vodi sa Banije i Dvora na Uni, a spletom okolnosti rođena je u Vinkovcima koji su bili čuveno željezničko čvorište, gde je radio njen otac.
- U porodici niko nije završio medicinu niti je bio lekar. Moj otac je imao srednju školu, radio na željezničkoj stanici, majka bila domaćica. Tek po bočnim linijama (ujakova, tetkina deca…) imam rođake koji su završili prava, šumarstvo, građevinu, ali niko medicinu! Ipak, voleli smo da pomažemo, naročito porodica sa majčine strane bila je poznata po tome što su voleli svima da pomažu - tu neku nit utkala je i u mene - da je uvek važno pomoći drugome. I dok god pomažeš drugome, vrediš! Tako sam se ponašala od detinjstva, od osnovne škole. Bila sam odličan đak i znate kako pitaju - a šta ćeš ti da budeš kad porasteš, čime ćeš se baviti… a pošto sam obožavala decu, prva ideja mi je bila da budem dečiji lekar. Znači, u šestom razredu osnovne škole ja sam znala da ću biti lekar! I tako kroz srednju školu (klasičnu gimnaziju). Zanimljivo je da su me mnogi profesori videli u tehnici – mislili da ću da se bavim tehničkim naukama jer to mi je ležalo. Ali preovladala je moja želja da budem lekar, pomažem ljudima. I nikada nisam zažalila zbog te odluke. To je to, to sam ja.
Ni zbog nekih drugih (možda i bitnijih) odluka – takođe nije zažalila.
- Ovde sam se ostvarila, formirala svoju porodicu. Moj muž je naturalizovani Subotičanin - majka iz Kraljeva, otac iz Hrvatske, iz Dalja, dakle po ocu Slavonac, tako da tu ima neka tajna veza, nešto što se vezuje… I tu smo se negde prepoznali. On je programer, IT stručnjak, radi u toj oblasti. Čizmarević je njegovo, a Štrbac devojačko prezime - nekako sam suviše dugo bila sa tim prezimenom da bi mi odjednom nestalo… Imamo sina (16 godina), ide u Srednju ekonomsku školu, ali interesuje ga isključivo IT sektor – očevim stopama…
A da je htela, nju su stope mogle da odvedu daleko van granica. Ipak, ostaje.
- Pošto sam imala rođake u Americi, imala sam ponudu i to odmah na početku. Možda sam pogrešila, ali ja sam odabrala da ostanem ovde i da jednostavno tu probam da nađem sve ono što sam želela. Plašila sam se daljine i nekog drugog sveta… Nije sve u materijalnim stvarima, emotivno sam vezana za ove krajeve, uopšte za region bivše Jugoslavije. Veliki sam jugonostalgičar, obožavam pesme iz tog vremena! Slušala sam sve što se slušalo u to doba – i “Azra” i Lepa Brena i Kemal Monteno i “Igra rokenrol cela Jugoslavija”!
Prisećajući se reči pomenute pesme, čak je i zapevala, oduševljavajući nas svojom neposrednošću. A onda je došao trenutak i za neke ozbijnije teme… Svakodnevni rad na odeljenju onkologije suočava je sa brojnim izazovima. Kako se (iz)boriti?
- Pre svega bih rekla da se iz dana u dan povećava broj pacijenata – mnogo je teže raditi danas nego pre, recimo, deset godina - mnogo je više obolelih. To je posledica savremenog načina života ili, kako mi to kažemo, vesternizacije životnog stila. Brza hrana, loša ishrana, fizička neaktivnost, pušenje, alkoholizam, virusne infekcije… Stres – hronični. Jedan deo problema je veliki broj pacijenata, drugi jeste kasno otkrivanje malignih bolesti. Nije isto kada se pacijenti jave u najranijim stadijumima, kao je što je recimo karcinom dojke - kada se otkrije u prvom kliničkom stadijumu, onda njegovo izlečenje ide i do sto posto. Ali kasno otkrivanje… Na pragu smo organizovanja skrininga za rano otkrivanje karcionoma dojke i grlića materice, karcinoma debelog creva i karcinoma pluća. Trenutno ide pilot-projekat… Nadamo se da će u budućnosti, upravo organizacijom skrininga, doći do ranog otkrivanja malignih bolesti. To je najvažnije – da se pacijenti jave na pregled čim nešto primete - da se ne obraćaju osobama koje nisu lekari, koje se bave alternativnom medicinom, da se ne leče sami preko interneta - treba da se informišu preko interneta, ali da se obraćaju lekarima za pregled i lečenje. I nije teško zakazati termin, evo, juče mi je bila pacijentkinja koja kaže da je došla kod izabranog doktora, tražila termin i dobila odmah! Mi smo prilično dostupni za naše pacijente. Mi ovde radimo i prekovremeno, ne vraćamo pacijente – ako se desi da je prošlo radno vreme, svi pacijenti budu pregledani. Bez obzira na to u kom stadijumu bolesti se pacijent javi, treba razmišljati na način da mu se mora pomoći - naravno u zavisnosti od mnogih faktora, svaka bolest ima svoju prognozu. Uvođenjem inovativnih lekova u našu standardnu praksu, značajno je poboljšano lečenje onkoloških pacijenata, kvalitet života i ishod bolesti.
PARFEM KAO LIČNA KARTA - “Coco Chanel Mademoiselle” – naziv je njenog omiljenog parfema koji je i novinarka dobila na poklon. Prijatno iznenađena, već opijena mirisom parfema kojim odiše, kao žena ženu pitam šta je u njemu tako posebno: “Ovaj parfem je moja lična karta! Kada ga stavite, bar meni se tako čini, apsolutno se ne primećuje, ali zato svi kažu da sam toga dana bila u liftu, u apoteci, da sam bila ovde, onde - ostavljam trag! To je jedini parfem koji ne osetim da imam, da je prisutan, a da ga svi drugi osete! Jedan je od deset najboljih parfema svih vremena, leži ženama i retko kome se ne sviđa. Meni je predivan i nikako ne mogu da prestanem da ga koristim – i kada uzmem nešto drugo, uvek mu se vraćam…”.
U sećanju ostaju lepi i manje lepi trenuci…
- Kada se susretnete sa jednom mladom osobom ispod 30 godina, koja je obolela od maligne bolesti, a nakon sprovedenog lečenje, ona je izlečena, oformila svoju porodicu, rodila decu i živi punim plućima kao da nije bila bolesna – to je najlepše. A bilo je puno takvih slučajeva. Ja nikad ne kažem “rak” jer to je ružna reč, nego bih uvek rekla da je maligna bolest izlečiva! I moramo joj prići sa takvim stavom čim se susretnemo sa njom. A najteže je na početku – samo saznanje da neko boluje od maligne bolesti, je nastrašnije! Tada treba najveća podrška. Da, imala sam i ja bliske osobe koje su obolele… Prijatelje. Najteže je kada treba da budete lekar, a subjektivni osećaj postoji… Međutim, moramo biti profesionalni u svakom momentu, bez obzira na to o kojoj osobi se radi. Zato je važno timsko lečenje! Mislim da smo mi jedan kompaktan i odličan kolektiv: lekari, medicinske sestre, tehničari… jer samo timski možemo da se borimo sa malignim bolestima. Mi se tako zbližimo sa našim pacijentima da postajemo jedna velika porodica, međusobno se pomažemo… Da vi vidite kada dođu pacijenti na odeljenje pa vide da nešto fali, onda sledeći put donesu alat pa popravljaju - jedan popravlja vodokotlić, bravu, drugi nešto farba! Neverovatno izgleda, ali mi se smejemo! Dobro, kada je situacija takva da je neko tek stigao, da ima bol, bilo kakve tegobe, onda je drugačije, ali u principu sa pacijentima koji nemaju simptome, a dolaze na terapije, mi se šalimo na najrazličitije načine! Znamo dosta o njima, o njihovim profesijama, uglavnom o svemu pričamo, samo ne o bolesti! Napravimo opuštenu atmosferu, a kada oni zatraže da pričaju o bolesti, pričamo sa svakim pacijentom nasamo. Ta psihološka podrška i rad sa pacijentom nekad znači mnogo više od samog lečenja lekovima - njima podrška znači sve! Naravno, ne možemo da im dajemo lažnu nadu – kažemo situaciju u kojoj se nalaze, ali na način na koji oni to mogu da prihvate. Svakom pacijentu pristupamo kao posebnoj individui. Svako je čovek za sebe. Vi sa njim razgovarate, oni vam sve ispričaju kada dođu, oni se vama povere – kakva je situacija u porodici, da li imaju neke probleme… Često se žene susreću sa gubitkom partnera – to je strašno! Kad je podrška najpotrebnija… Mnogo je lakše kada pacijenti imaju porodicu, prijateljicu… Bez podrške se ne može sam ni u običnom životu, kamoli biti bolestan!
Najteže pada gubitak pacijenta. Kada ste sve pokušali da uradite, ali bolest je bila jača…
- Ne znam da li ste znali Tanju Antić… Ona je bila osnivač i jedan od inicijatora našeg društva “Jedna uz drugu”.
Tanja Antić ( plavi kačket)
Kao trag i zaostavština ostalo je pomenuto udruženje – udruženje lečenih i obolelih žena (od karcinoma dojke). Predsednik je Milica Pećerić, žena-zmaj, i kako naša sagovornica ističe, najpoznatija krojačica u Subotici.
- Ovo udruženje je zaista izuzetno. Organizujemo radionice koje pomažu obolelima, al i ženama koje su izlečene, pa se i dalje kontrolišu. Znači, rad na svim poljima kako bi se poboljšao kvalitet života pacijentkinja…
