Ildiko Lovaš: Nikad nisam prestala da verujem u svoj grad

Velika većnica 1. septembra bila je mesto okupljanja svečanog dela programa proslave Dana grada. Održana je sednica na kojoj su dodeljena zvanja i priznanja ranije poznatim laureatima. Tim povodom razgovarali smo sa dobitnicima i razgovore ćemo objavljivati u narednim danima.

Nakon profesora Endrea Šilija, naredni u seriji intervjua je sa profesorkom mađarskog jezika i književnosti Ildiko Lovaš.

- Čovek nikad ne može da kaže da je neka nagrada najznačajnija. Ali u svom gradu dobiti nagradu za sve ono što sam radila, od svojih ranih dvadesetih do sada, veoma mi znači. Postoji i izreka da je „najteže biti prorok u svom gradu“ i zbog toga mi je i značajnija. Kada idem ulicom, na pijacu ili na druga mesta o kojima sam pisala,  ljudi me poznaju i vidi se da nisam otuđena od grada. To je jako važno, jer ako se to desi, onda ništa ne možete da radite, onda ste u irealnom svetu. A kako da se bavite kulturom ako ne držite ruku na arteriji grada – kaže Ildiko Lovaš, jedan od ovogodišnjih laureate priznanja “Pro Urbe”.

Koliko je Ildiko Lovaš cenjena kao kulturni delatnik dokazuju i imena koja su je predložila za priznanje  – Erika Kabok, prošlogodišnja dobitnica, Andraš Urban, Robert Sabadoš, Livia Biro i Boško Krstić.

Među brojnim aktivnostima tokom svih ovih godina, u biografiji se posebno  ističe da je kao članica Gradskog veća zadužena za kulturu, od 2002. do 2010. godine, zajedno sa direktorima javnih institucija, postigla je da se renovira čitaonica Gradske biblioteke i zgrada ogranka na Paliću kao i Rajhlova palata. Pozorište „Deže Kostolanji“, umesto zatvaranja dobija stalni pozorišni ansambl. A u Subotici se osniva Art bioskop „Aleksandar Lifka“.

- Na to sam jako ponosna. To je bio period kada su nestajali bioskopi u gradu. „Lifka“ nije bio bioskop nego diskoteka. Razmišljala sam kako će grad ostati bez bioskopa, ljudi bez posla a mi bez Lifke. Oko dve, tri godine smo tražili rešenje.  Bioskop je bio društvena svojina, a direktor „Subotica filma“ Mešter Ištvan i ja dogovorili smo da preuzmemo nekoliko radnika, renoviramo prostorije. I danas u pozorištu „Kostolanji“ rade dve žene koje su nekada radile u „Subotica filmu“ a to je samo primer kako se mogu sačuvati radna mesta – seća se naša sagovornica. – To je bio timski rad i ja sam ponosna na sve ljude koju su verovali u to da ćemo uspeti. U kulturi ne možete raditi sami.

Prvo iskustvo u radu u kulturi, bila je upravo organizacija proslave Dana grada.

- Trajala je deset dana i imali smo mnogo programa za svačiji ukus  a došao je i Silvester Levai, koji je sa glumcima iz Budimpešte nastupio bez honorara. Nisu verovali da ću uspeti. Ali ja sam bila sigurna koliko Levai voli svoj grad. Još nikoga nisam videla da je iz Subotice a da mi ne znači toranj Gradske kuće – ističe gospođa Lovaš. - Ovaj grad je opstao jer su ljudi uvek razumevanja jedni prema drugima.  Barem smo mi tako odrasli. Zato, mislim da bi trebala da postoji forma, odnosno jedan način kako se pišu nazivi u gradu, da oni budu na sva četiri jezika jer je to znak međusobnog poštovanja i oni koji dolaze iza nas tako će naučiti. A opet kada ljudi dolaze sa strane i vide kako se mi poštujemo, onda će i nas poštovati. Duh grada se menja, i to je normalno, ali ne sme da se izgubi ta jedna univerzalna vrednost. Ona mora da postoji a to zajedništvo se upravo vidi na tim ispisima koji će biti na svim jezicima ljudi koji ovde vekovima zajedno žive.

Kulturni život u gradu je, kako kaže, nekad oduševi, a nekad ostavi u čudu.

- Kulturni život Subotice uvek je interesantan i uvek će biti. Nije uvek na istom nivou, ali postoji vera u ljudima koji se bave kulturom da su ponosni na ono što je Subotica. To se vidi u srednjim školama i oduševim se kada vidim šta sve naša deca znaju, kada čujem đake Muzičke škole ostanem bez daha – ističe naša sagovornica. – Ponosna sam što sam uspela da ostanem u ovom gradu. Nekada je možda lakše otići, ali nikada nisam prestala da verujem da je moj grad isto tako dobar, lep i uzbudljiv kao drugi. Sve proizilazi iz toga da nikada nisam  prestala u to da verujem.