Predstavljena autobiografije Bele Durancija „Od Bača do Dudove šume u Subotici“

Poslednje poglavlje čika Belinih dnevničkih zapisa i memoarske građe na kojoj je predano radio decenijama, u izdanju Književne opštine Vršac, donelo je ne samo fragmente iz života velikog stručnjaka, istoričara umetnosti, hroničara, pisca već i iz života Subotice i njenih građana.

Po rečima Petra Pece Popovića, novinara i pisca, koji je možda i najveći „krivac“ što su se čika Belini zapisi našli među koricama, ovo je način da se setimo velikog čoveka i velikog čuvara svega najboljeg u Subotici.

- Gospođa Biljana Đorđević me je 25. maja 2018. godine povela u Dudovu šumu da se ponovo vidimo sa Belom Durancijem i to je  bio jedan od najlepših razgovora o umetnosti koji sa ponosom pamtim. Zadatak svakog pravog istoričara umetnosti  je da čuva međaše civilizacijskog razvoja umetnosti. Niko bolje, preko od Save i Dunava, nije činio u poslednjih 60 godina od gospodina Durancija – govorio je Peca Popović na promociji knjige. – Kada sam pročitao šta je napisano u Belinom samizdatu, zamolio sam Mihajla Pantića, direktora Književne opštine Vršac, da pogleda tekst a on mi je posle dva dana odgovorio da ovo moramo da objavimo kako znamo i umemo. Ne smemo da dozvolimo da se velikani zaborave. Pripadamo narodu koji se hvali svojom istorijom a očas posla zaboravljamo najbolje među nama. Nemamo pravo na to. Imali smo razumevanja i podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i Ministarstva prosvete da ova knjiga ugleda svetlost dana, a ponosni smo što smo to uradli bez podrške Grada Subotice, koja ima veliku obavezu prema Beli Duranciju.

Popović je podsetio na Durancijeve reči da moramo da afirmišemo kulturu sećanja jer dok istoriju pišu pobednici, postoji i istorija običnih ljudi i svedoka.

- Ako  su svedoci pismeni, pametni, umni i imaju kapacitet znanja i tu civilizaciju koju je u sebi nosio Bela Duranci, onda moraju da postoje ove knjige. Ovom knjigom i pločom sabranih dela Gabora Lenđela ja se odužujem Subotici – poručio je Popović. – Ovo je grad velike kulture, ali bi bez Bele bila znatno manja i manje bi se pamtila.

Književnik i profesor Mihajlo Pantić, direktor Književne opštine Vršac, naglasio je da niko lepše na našem jeziku nije pričao o Gradskoj kući i svakom simbolu grada, kao da bi kultura grada imala drugačiju auru.

- Prvi susret sa Belom imao sam pre deset godina kada je Boško Krstić organizovao književni festival „Kišobran“. Bela nas je odveo do Gradske kuće i suočio sam se sa jednom erudicijom i ekspresivnošću kojom čovek govori, imao je magiju približavanja onoga što je najteže. Naš sledeći susret bio je na promociji knjige Marije Šimoković „Velosiped gospodina Vemreša“, koju nije pročitao, ali kada je počeo da govori to je bilo bolje od svih nas koji smo pročitali – seća se profesor Pantić. – Tekst je verodostojan a knjizi smo napravili poglavlja i obogatili je fotografijama. Ovo je čarobna knjiga, ne smao  što nas lako i brzo osvaja kao što nas je Bela osvajao svojim verbalnim i retoričkim  umećem, nego što vas „kupi“ i ne možete da prestanete. Puno sam naučio o Subotici, njenoj kulturi, ovom podneblju, umetnicima, njegovom drugarstvu sa Belom Kondorom... Iza nje se krije jedan ozbiljni enciklopedijski duh, koji je pritom nenametljiv. Ovo je i živa istorija grada.