U 97. godini preminuo glumac Mihajlo Jančikin

Mihajlo Jančikin (1924), glumac Narodnog pozorišta Subotica u penziji, preminuo je danas u domu Gerontološkog centra gde je bio smešten duži niz godina. Pre nekoliko meseci imali smo čast da ga ugostimo u rubrici "SUgrađani", gde je sa javnosti podelio deo svog života, neke detalje koji nisu znali i mnogi koji su mislili da ga dobro poznaju.

Rođen je i odrastao u Kanjiži. U toku Drugog svetskog rata uključen je u antifašistički otpor, prvi put kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac 1941, i drugi put u okviru borbi za konačno oslobođenje od fašizma. U međuvremenu uhapsili su ga i strpali u zatvore u Kanjiži i Senti. Oslobodila ga je majka tako što je potplatila stražare. Sa porodicom beži u Banat i tamo ostaje do 1944. godine. U rat je poneo i svoju harmoniku, bodreći saborce partizanskim pesmama. Da su Mika i njegov brat Aleksandar Jančikin (braća stigla iz male Kanjiže u “veliku” Suboticu), u sebi nosili istu, umetničku crtu, dokaz je i značajna delatnost njegovog, sada već pokojnog brata Ace, jednog od osnivača Festivala “Omladina”, čoveka koji se niz godina nalazio na čelu OKUD-a “Mladost” i ceo svoj radni vek proveo na polju kulturnog stvaralaštva. Jednu vrstu “činovničkog” posla neko vreme obavljao je i Mika - kao direktor Dečjeg pozorišta i direktor u Narodnom pozorištu - drame na, tada srpskohrvatskom jeziku.

Kada smo ga nedavno pitali kakvog se pozorišta seća i da li pamti kolege, čika Mika je imao spreman odgovor i u dahu je podelio sa nama.

- To je bila jedna složna družina! Za nas ništa nije bilo teško, slagali smo se. Svaka generacija ima želju da ostvari takve predstave koje će u to vreme kada se stvaraju biti aktuelne. Tako smo i mi. Ja sam karakterni glumac, igrao sam, što bi se reklo, svašta! Čak i ženski lik sam igrao, ali i mladiće i “srednjake” i starce. Šta mi nedostaje? Atmosfera, to druženje, ta borba da se LIK ostvari! Da savladaš ulogu i da budeš dobar partner ostalim drugovima, koleginicama, a to je bio cilj - zaključio je tada naš vremešni glumac.

Da je uspeo da ostvari i jedan i drugi cilj, svedoče, kako brojne uloge po kojima će ga pamtiti, tako i lepe reči koje za njega ne štede bivše kolege. I mlađe i starije. “Uvek ga pozdrave i Miloš i Sanja i Vesna i Suzana...” – saznajemo od geronto domaćice Sandre koja ističe da su neki glumci i dolazili da ga posete pre ove situacije sa koronom. Interesantno je da, uprkos razlici u godinama, i on i oni imaju istu želju.

- Želja mi je da vidim novo pozorište jer znam kako je bilo, a znam i kakvo bih želeo da vidim! - rekao nam je Jančikin, sa iskrenom nadom, njegovom i našom, da će se tako nešto i desiti za njegovog života. Nažalost, želja će ostati neostvarena.

Kompletan razgovor koji smo sa njim imali u septembru pročitajte ovde.

Od njega se večeras oprostila i njegova druga kuća, koju je neizmerno voleo i kojoj se rado vraćao, dok god je zdravlje to dozvoljavalo.

- Napustio nas je naš dragi kolega, koji je 1949. godine postao deo našeg pozorišta, gde je na tim daskama koje su mu život značile odigrao toliko uloga, da ih je nemoguće sve pobrojati, ali svakako valja spomenuti njegovog Hamleta. Jančikin je bio divan kolega, umetnik, poslenik kulture, profesor kojeg njegovi đaci nikada neće zaboraviti - piše u oproštaju na Fejsbuk stranici Narodnog pozorišta. - Čak i kada je bio smešten u Gerontološkom centru dolazio je na svaku našu predstavu i bodrio nas da istrajemo u uslovima koje imamo!

Zahvalnost za sve ono što je dao prvenstveno pozorišnoj kulturi u Subotici Mihajlo Jančikin mogao je delimično da oseti 2004. godine kada mu je uručeno gradsko priznanje “Pro urbe”.